Najdrazi nas Deno, godine prolaze, ali tuga i bol ne prestaju...
20 godina nisi s nama, ali Ti si u nasim mislima i secanjima svakog dana, svakog trena:
„Znas,
ja sam stvarno sa zvezda. Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni nece ugasiti ni sakriti.
Samo cu, obicno tako, jedne slucajne zore
svom nekom dalekom suncu zlatnih se ociju vratiti.“
Tvoja besmrtna dusa blista vecnom svetloscu nama koji Te volimo i zauvek u srcu cuvamo.
Hvala Ti sto si bio nas, sav „od svetlosti stvoren“...
Hvala Ti za sve što si ucinio u svom kratkom, prekratkom zivotu.
Hvala Ti za ponos na pomen Tvog imena.
Nedostajes nam rođeni...
Tvoja mama Nevenka, tata Mehmed i brat Igor sa suprugom Adanom.
(„Avaz“ne bi bio „Avaz“ kad svake godine ne bi pogresio, odnosno pisao drugacije od predocenog teksta – koji „profesionalci“! Zato i ne objavljujem IN MEMORIAM)
Lepoto mamina, danas je 20 godina kako Te dzelati u belom otrgose od nas, bez milosti, grize savesti, bez osnovnog profesionalnog pristupa pacijentu. Uzalud su bile Tvoje trodnevne prituzbe na bol u grudima, kasnije smo saznali da si imao SKOLSKE SIMPTOME ANEURIZME! Tvoje drugarice su nam donele knjigu, knjigu koje diletanti Interne klinike UKC-a Tuzla ocito nisu ni prelistali. Tvoja mladost im nista nije znacila, Tvoje vapaje nisu culi...
Nikad, nikad im to necu oprostiti, nikad zaboraviti! Proklinjem ih 20 godina i molim KARMU da nastavi i dalje (a radi ona, radi).
